Obrad Kesić: Bliski istok, SAD i Balkan

Kada se ima u vidu ono što se dešava u arapskom svetu nije čudo što američka administracija nema previše mogućnosti da se bavi problemima Balkana

Pad autokratskih režima u Tunisu i Egiptu i nemiri u drugim zemljama arapskog sveta izazvali su veliku nervozu u američkoj administraciji. Ove ulične revolucije dolaze u vrlo nezgodnom trenutku za američku spoljnu politiku koja pod rukovodstvom predsednika Obame u poslednje vreme doživljava seriju neuspeha. Odsustvo napretka u pregovorima između Izraelaca i Palestinaca, neuspeh predsednika da ubedi vlasti u Kini da promene finansijske i ekonomske stavove u korist američke privrede, zajedno sa ,,Vikiliks” skandalom – uveli su SAD u period gubljenja samouverenosti u diplomatiji. Uz sve veće i goruće probleme – od globalne finansijske krize, do rata u Avganistanu – sada se stvara nova atmosfera nesigurnosti baš u regionu od najvećeg značaja za američku spoljnu politiku.

Iako je administraciji SAD drago da je počeo proces demokratizacije arapskih društava, ipak, ona je htela da taj proces počne na drugačiji, sporiji i sigurniji način, tako što bi američki prijatelji, arapske autokrate, postepeno sami sprovodili reforme i demokratizovali zemlje, što pokušava da uradi kralj Abdulah Drugi u Jordanu.

Ulične revolucije u zemljama u kojima ne postoji demokratska tradicija ni demokratska opozicija i u kojima su opozicione stranke duboko podeljene, uvode ceo proces tranzicije u neizvesnu avanturu koja plaši američke političare baš zbog toga što demokratija može da dovede do pobede islamskih i radikalnih antiameričkih političkih stranaka (poput Hamasa na palestinskim teritorijama ili Hezbolaha u Libanu). I pojedinaca koji bi ugrozili američke interese i glavnog saveznika SAD – Izrael.

Kada se sve ovo uzme u obzir nije čudo što američka administracija nema previše mogućnosti da se bavi problemima Balkana. Ovo znači da će one političke opcije na Balkanu koje su navikle da čekaju naloge i signale iz Vašingtona, kao deo strategije za rešavanje sopstvenih problema, morati ili da počnu više da misle same za sebe ili će se vrlo brzo naći u defanzivi i nevoljama.

S tim što, nažalost, 2011. godina, po svemu sudeći, neće na Balkanu biti bolja i politički i ekonomski stabilnija. Jasno je i da mimo optimističkih izjava predstavnika vlasti pojedinih balkanskih zemalja da je ,,kriza završena”, u svakodnevnom životu običnih građana nema nikakvih dokaza za to.

Što se tiče političke stabilnosti, sukobi i ubistva četvorice demonstranata u Albaniji su samo prvi nagoveštaji ozbiljnijih političkih destabilizacija u regionu. U Albaniji i opozicija i vlast zatvaraju skoro svaku mogućnost za dijalog i kompromis, a to znači da jedini put rešavanja problema koji su doveli do krvavih demonstracija u Tirani jeste i dalje ulica, konfrontacija i sila. U Makedoniji opozicioni bojkot parlamenta i sve veće nezadovoljstvo Albanaca takođe prete da izazovu nerede i sukobe. U Bosni i Hercegovini nezadovoljstvo Hrvata i njihov zahtev za ravnopravnošću kroz stvaranje hrvatskog nacionalnog entiteta nailaze na nerazumevanje u Sarajevu i podstiču agresivniju bošnjačku politiku. Ove tenzije će se pre svega osetiti u podeljenom Mostaru i centralnoj Bosni. Uz sve ovo, naravno, treba dodati pritisak na srpske zajednice na severu Kosmeta i u enklavama, kao i političku nestabilnost u Prištini. Tu su i političke nestabilnosti u Zagrebu i Beogradu i neizvesnost prenosa vlasti u Podgorici. U nekim od ovih zemalja kulminaciju nestabilnosti će označiti novi izbori, a u drugima se mogu očekivati demonstracije i nasilje na ulicama.

Sve će se to dešavati bez velikog interesovanja SAD i bez mogućnosti da se Vašington i Brisel aktivnije bave ovom regijom. To stvara potrebu da lokalni političari i državne institucije preuzmu veću odgovornost i izbore se sa svim problemima pre nego što dođu u situaciju kada se o sudbini njihovih država i građana odlučuje na ulici.

(Politika)